III
Литургијска катихеза показује нам најважнију сврху , циљ верскога образовања онако како га схвата Црква. А тај циљ је укључити појединца у живот Цркве . Наглашавам: није у питању просто саопштавање „религијскога знања“, није вежбање људскога бића да постане „ваљана личност“, него – „назидавање“, „изграђивање“ уда Тела Христовога, припадника (члана) „изабраног рода“ и „светога народа“ (1. Петр. 2,9) чији мистички живот у овоме свету почиње даном Педесетнице. „И учини га (је) словесном овцом у светоме стаду Твоме, Христе, часним удом Цркве Твоје “, каже молитва Крштења. Верско образовање није ништа друго до откривање онога што се човеку догодило о поновном рођењу водом и Духом, када је постао удом (чланом) Цркве .
Појам Цркве као Божијега народа и Тела Христовога постао је а пстрактан за савремене хришћане. Са друге стране, пак , Црква се поистоветила са „црквеном општином“, законски конституисаним верничким удружењем са његовим пословним састанцима, изборима, гласањима, имовином и финансијским пословањима. Са друге стране, ми долазимо у црквено здање ради молитве, ради „испуњавања својих религијских дужности “, уживања у добром појању, и ради примања утехе и укрепљења. Црквена општина схвата се као средство за обезбеђивање материјалног благостања црквенога здања и њего в их садржаја. Сврха цркве као здања јесте да пружи душевно задовољство које верници црпу из лепоте црквених служби и свести да су испунили своју религијску дужност. Али, савремени хришћани су заборавили, или можда уопште нису ни знали, да је све ово споредно у поређењу са оним главним. А то главно јесте назидање Цркве Христове, узрастање свију у новоме јединству у Христу, које су примили у Крштењу и које вазда примају у Светој Евхаристији: „И сједини нас све једне с другима, који постасмо причасници једнога Тела и Чаше у заједници Светога Духа“ (Литургија св. Василија Великог). „Јер се и једним Духом сви крстимо у једно Тело“ (1. Кор. 12,13), „Где је Црква, тамо је и Дух Свети; где је Дух Свети, тамо је и Црква и пуноћа благодати“ (св. Иринеј Лионски, Против јеретика III 24,1).
Црква: нови живот у Христу
Хришћанство није ни филозофија ни морал ни ритуал, него – дар новога живота у Христу , и тај нови живот јесте Црква. У њој ми „који смо сада помиловани“ (1. Петр. 2,10) сачињавамо нови народ под заштитом Божијом, који Богу приноси духовно благодарење и жртву, и наставља Његово дело у свету, као сведок спасења који узраста у познању Истине и Благодати; отуда и јединствено место и улога Литургије у животу тога народа. Литургијске службе нису један од „аспеката“ Цркве, оне изражавају саму њену суштину, оне су њено дисање, њени животни дамари, њено постојано самооткривање. Кроз свете Тајне, а нарочито кроз свету Тајну Евхаристије, Црква – како је то изразио један теолог – вазда „постаје оно што јесте“, тј. Тело Христово, ново јединство људи у Њему. Литургија пре свега подразумева сабрање верних , чак и сама реч „Црква“ (Еклисија) значи управо сабрање , „где се двоје и тро ј е саберу… “. У овоме сабрању и кроз њега ми, мада нас је много, јесмо једно тело (1. Кор. 12,12). Кроз Литургију ми улазимо у општење (заједницу) са Словом Божијим, и учимо се да упознајемо Његову вољу, да се сећамо смрти и Васкрсења Христова и да примамо дарове Духа Светога неопходне за наш хришћански живот и деловање у свету. Заиста би се могло рећи да кроз своју Литургију Црква постаје „јединство вере и љубави“, како је то одредио св. Игнатије Антиохијски. Свете Тајне Крштења и Миропомазања уводе нас у живот Цркве. Крштење је наше рођење за нови живот. Свето Миро посвећује нас за службу Богу заједно са свим осталим члановима Цркве. У светој Тајни Евхаристије ми обнављамо дар јединства, кроз једно жртвоприношење и заједничарење у једноме Хлебу и једној Чаши. Дневним, недељним и годишњим литургијским циклусима Црква испуњава време сећањем на Христа. Његово присуство и благодат Светога Духа – све стране нашега живота. Укратко, кроз божанствену Литургију скупина људских бића („црквена општина“, парохија) остварује себе као Цркву, тј. као ново јединство, као богопознање и богоопштење.
Образовање: „Окусите и видите“
Шта би онда требало да буде хришћанско образовање, ако не увођење у живот Цркве, откривање његовог значења, његових садржаја и његове сврхе? И како то образовање може увести било кога у живот Цркве, ако не учествовањем у литургијским службама, са једне стране, и њиховим тумачењем , са друге стране?! „Окусите и видите како је добар Господ“: најпре – окусите, па онда – видите, тј. појмите. Метод литургијске катихезе је истински православни метод верског образовања зато што происходи из саме Цркве и зато што је Црква његово одредиште. У прошлости су оглашени (катихумени) најпре били довођени на црквено сабрање, па су им тек онда објашњавани значење, радост и сврха таквог сабрања. И шта бисмо уопште и могли саопштавати у н ашем хришћанском образовању данас, ако тумачењу не претходи искуство , све оно што смо несвесно удахнули и упили у себе чак и пре него што смо почели да га разумевамо?!
Све што сам горе рекао могло би да изгледа утопистички у нашим садашњим условима. Како се ове теорије могу спровести у дело? Како могу постати делотворне? Нема лаког и једноставног одговора на то питање. Желели то или не, ми смо данас позвани на страховито тежак задатак поновнога премишљања црквенога Предања у целини и његовога примењивања у условима коренито различитим од оних у прошлости. То је посао за више поколења, али се ми морамо бар суочити са њиме и постати свесни његовога значења. Уступци, привремена решења, прилагођавања – све је то прихвативо једино под условом да непоколебиво и једном заувек одбијемо да мењамо Предање Цркве, да снижавамо висине његових мера да бисмо их „подесили“ према нашим потребама.
Обновљење схватања Цркве
Пре свега, морали бисмо признати да се проблем верскога подизања наше деце не може вештачки оделити од проблема обнове свеколике православне заједнице. Оно што сами не живимо, не можемо ни проповедати. Наше ће цркве имати онакве школе какве заслужују. Очигледно је да обновљење „литургијске веронауке“ захтева пре свега обнову литургијског живота Цркве његовим бољим разумевањем од стране верних, одговорнијим ставом према том животу, много активнијим учествовањем у њему. Све док будемо имали „приватне Литургије“ током Страсне Седмице, све док наше цркве буду празне на дан наше – духовно и теолошки најдивније – службе, службе Велике Суботе, све док свештеници тога дана буду заузети благосиљањем васкршње хране по кућама, све док Крштење буде представљало приватну породичну свечаност а венчање – друштвену церемонију у којој је фотограф много важнији од свештеника, све док свето Причешће Телом и Крвљу Христовом буде била „дужност“ коју треба испунити једном годишње , речју све док ове појаве постоје, тешко је нашу децу учити да у литургијским богослужењима виде саму суштину Цркве, срж њених учења и њенога живота. Неопходна нам је и литургијска катихеза за одрасле, али и за само свештенство. Потребна нам је обнова самог схватања Цркв е , одуховљење црквене општине, обнова нашег молитвеног живота. Све је ово основни услов за истинско хришћанско образовање наше деце, и ако се не суочимо с тим све наше расправе о „методима “ и „принципима“ школске делатности у Цркви остаће неупотребиве .
IV
Говор е ћи о месту које треба да з ау з има литургијска побожност у нашем верском образовном систему, ипак ћу се ограничити на неколико основних разматрања. Као што сам већ рекао, мислим да још није сазрело време за подробнија практична упутства. Стога се морамо суочити са дугорочним и тешким задатком усклађивања предањских начела црквенога образовања са важећим и употребљивим савременим образовним методима. Оданост Предању нипошто не значи одбијање и осуђивање свега што је „ново“ и „савремено“ само зато што је ново и савремено. Она просто захтева од нас да „испитујемо духове јесу ли од Бога (1. Јн. 4,1). То у суштини отвара могућност употребе – у славу Божију – свеколиких достигнућа људскога разума, људскога стваралаштва и знања.
Искуство Цркве
Као по правилу, деца воле да бораве у цркви – та нагонска пријемчивост и заинтересованост за богослужења јесте темељ на коме морамо да градимо нашу верску просвету. Када се родитељи брину да ће им се деца уморити због дуготрајности служби, они тиме подсвесно изражавају бригу не за децу него – за саме себе. Деца много лакше од одраслих улазе у свет црквенога обреда, у литургијску симболику. Она осећају и поштују „атмосферу“ побожности. Искуство „Светиње“, тог мистериум тремендум (трепетног тајанства) које је у корену сваке религије, осећање сусрета са Неким Ко је изнад свакодневног нашег живота, много је доступније деци него нама. „Ако се не обратите и не постанете као деца“ (Мт. 18,3): ове се речи односе на пријемчивост, на духовну отвореност, природност коју смо изгубили прераставши дечији узраст. Колико је само људи своје животе одало служењу Богу и посветило саме себе Цркви, колико их је од свога најранијег детињства као највећу драгоценост у себи сабирало љубав за дом Божији и радост литургијскога искуства! Стога је прва дужност родитеља и васпитача да „пусте децу да долазе… да им не бране“ (Мт. 19,14) да посећују цркву. Управо ту деца морају по први пут да чују реч – Бог . У учионици је ову реч тешко разумети, она остаје некако апстрактна. Али у цркви та реч је такорећи „у свом елементу“. Сви ми у детињству поседујемо истинску способност за разумевање свега , не интелектуалну но способност васцелог нашег бића , и тада за нас нема веће радости на земљи но боравити у цркви, учествовати у службама, (у)дисати миомир Царства Небескога које је – „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14,17).
Библија и Литургија
Веза између проучавања Библије и литургијских служби . Обично се Стари и Нови Завет предају као нешто што нема никакве везе са животом Цркве, низ занимљивих приповести (о потопу, Нојевој барци, бекству из Египта, итд.) за које се претпоставља да попут бајки живо делују на детињу машту, али које често остају само „приче“. Када деца одрасту, она више не знају шта би са њима. Ипак, Библија је, као што смо већ рекли, пре свега књига Цркве, не само у смислу да Црква „јемчи“ њену богонадахнутост, но зато што се управо живот Цркве, у првом реду онај литургијски, састоји у сталном обнављању разумевања Светога Писма. Језик Цркве, језик богослужења је језик – Библије, не само буквално (јер, више од половине свију литургијских текстова јесу библијски), но и у смислу да су читава структура богослужења, обреда, символике и сликовности, као и дух богослужења у целини непосредно повезани са Светим Писмом и дубоко у њему укорењени.
Без познавања Светога Писма ми наше богослужење не можемо разумети. Штавише, истинита је и обрнута тврдња: значење Светога Писма очитује се у богослужењу. То нам даје кључ за тумачење Писма. Тако се, на пример, значење воде у Крштењу, уља у миросању или смисао везе између силаска Духа Светога и Педесетнице (тј. педесетог дана по Васкрсењу) не може схватити уколико се нисмо бавили темама воде, уља и Духа Светога у Старом и Новом Завету. Штавише, и обрнуто, воде Потопа и Пасха Изласка добијају своје пуно значење тек када свој одјек и објашњење нађу у водама Крштења које за нас постају и „гроб и даровалиште рођења“ (св. Кирил Јерусалимски), као год и у сазирању (сазерцању) литургијске мистерије Страсне Седмице. Исто важи за све чинове у Литургији – за благосиљање, благодарење, покајање, прозбе, жртвоприношење, улазак… Њихово значење, њихове духовне „димензије“ дате су нам у Светоме Писму, али једино кроз божанствену Литургију оне за нас могу оживљавати у новом, јединственом и свом правом смислу. Све ово значи да предавања о Библији морају бити тесно повезана са литургиком, да би се Библија и Литургија узајамно објашњавале, допуњујући и „раскривајући“, једна другу. Материјал који треба да се обради на овоме пољу тако је велик, да ће у то морати да се уложе страховити напори пре него што метод – који је једном већ био метод древне Цркве – постане и наш и врати нам у свест истинско значење Светог Писма и божанствене Литургије. Сећање на Христа
Живот и учење Христово такође морају да се „односе“ на богослужење . Добар пример за ово пружа изучавање празника и календара. Наша литургијска година изграђена је на сећању на Христа. Црквени календар испуњава време сећањем на Христа и само време чини сликом спасења и новога живота. За онога за кога је богослужење живо искуство, оно често употребљавано „Данас“ (као на пример, „Данас Он лежи у Своме гр обу“ о Великој Суботи) није просто реторичка фигура. Због тога је истинска функција божанствене Литургије да се у њој и кроз њу све што је Христос једном савршио непрестано враћа у живот, и чини поново присутним , акутализованим у својој вези са нама и нашим спасењем. Празник представља неку врсту уласка и општења са вечним значењем неког догађаја у прошлости, кроз које ми окушамо Царство Божије. Ипак, морамо да признамо да чудесни црквени календар – са својим хармоничким крешчендом празникa и њ иховим постепеним откривањем и унутарњим јединством, другим речима, са истинском радошћу црквеног живота, једва да дотиче црквено-школски наставни програм. Није довољно да деци само дајемо да памте датуме празника и постова. Ми треба да им помогнемо да проникну у дух и атмосферу празника, тако да библијска штива, литургијске химне и појединости обреда у њиховом верском искуству постану једна жива целина.
Ево једног од многих примера. У Новоме Завету не може да се много прочита о Вазнесењу нашега Господа. Ипак, вечно значење и тих неколико речи, неизразиво чудо и радост Вазнесења Сина Човечјег на небеса постају јасни у Литургији тога празника. Како је мало људи који знају ове текстове, како мало оних који их са радошћу ишчекују и, отуда, како их је мало који убиру духовне плодове тога празника. Не бисмо смели рећи – „деца то не разумеју“. Деца запажају не разумевајући, осећају не анализујући. Зар нас службе Страсне Седмице, радост васкршње ноћи, спокојство и ведрина Богородичних празника нису увели у Православље још много пре него што смо научили да разумемо њихово значење?! Тако и саме црквене школе морају бити дубоко укорењене у ритам живота Цркве, а они који поучавају морају да буду свесни и да га сами „живе“. Значење светих Тајни
Посебна пажња требало би да се обрати на свете Тајне, нарочито на божанствену Литургију . Деца на веронауци обично уче одређења (дефиниције) светих Тајни, а ми бисмо им, опет, морали помоћи да разумеју њихово значење , које се открива кроз литургијску структуру светих Тајни, и у њиховим текстовима. Проучавање свете Тајне Крштења, на пример, прибавља нам обиље материјала за изучавање Светога Писма, хришћанске етике и учења. Тако:
а) Крштење почиње молитвама истеривања и одгоњења ђавола (егзорцизмима), које уводе тему хришћанског схватања зла и сатане и Христове победе над ђаволом (Христово истеривање ђавола и давање силе Цркви да се бори против „кнеза овога света“, итд.). Ову страну хришћанске вере данашњи хришћани, обично, напросто игноришу.
б) Затим долази одрицање од ђавола и сједињавања самог човека са Христом , што представља основни став хришћанина и извор свеколике хришћанске етике („без Мене не можете чинити ништа“).
в) Символ вере: човеково укључивање у веру Цркве и одговорно прихватање те вере.
г) Благосиљање воде: припрема нове „твари“ за нови живот, крштење нашега Господа у Јордану, место „твари“ у животу, козмичке димензије Цркве.
д) Миропомазање: представа уља у Светом Писму, исцељења (милостиви Самарјанин), символ измирења (маслинова гранчица после Потопа), снага, радост.
ђ) Погружавање у воду: суд, смрт, очишћење, поновно рођење, васкрсење… И, најзад, огртање белим огртачем, итд.
Овај нацрт само је „наговештај“ Тајне, али нам помаже да видимо читав низ могућности за катихезу у вези са литургичким проучавањем.
Евхаристија као средиште
Што се свете Евхаристије (Литургије) тиче, она би морала да буде средиште система нашег верског образовања зато што је она само срце Цркве. Обично се проучавање свете Евхаристије ограничава на површно литургијско објашњење: свећа значи ово, кадионица представља оно, итд. Таква објашњења су недовољна. Божанствена Литургија није символ него чин дело) Цркве Христове, кроз који она потпуно остварује развија своју природу. Литургија је свеобујмљујућа тајна спасења, света тајна јединства, љубави, освећења, жртвоприношења, обожења. Све то чини нас као хришћане живима , те би стога целокупно наше верско образовање морало да буде утемељено на светој Евхаристији и да нађе у њој своје испуњење.
У искуству Православне Цркве Литургија је увек била и јесте изражавање вере, ж и вота и учењa Цркве, па отуда представља и једини сигурни пут упознавања са њима. Lex orandi lex est credendi . Дакле, правило молитве јесте и правило вере . И само уколико се вратимо томе правилу, моћи ћемо да поновно откријемо праве основе православног верског образовања.
ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛУЖЕЊЕ
УВОД
Циљ целокупне веронауке у Православној Цркви јесте да уведе дете (односно одраслог човека) у Цркву, да га укључи у њен живот, у живот благодати, заједничарења са Богом, љубави, јединства и духовног узрастања ка вечноме спасењу што и јесу и суштински циљеви Цркве.
Црква се као живот и благодат остварује кроз своје богослужење. Грчка реч за богослужење – литургија – значи много више од заједничке молитве: она означава саборну радњу у којој свако узима делатног учешћа, као живи учесник а не само као „похађалац“. Природа ове радње истовремено је и саборна и лична . Саборна је стога што се кроз јединство и веру, сваког њеног учесника остварује и испуњава реалност Цркве, тј. присуство Христово међу верујућима у Њега. Лична је стога што се та реалност вазда односи на мене , дарује мени , за моје лично изграђивање, за моје лично узрастање у благодати. Тако сам ја у богослужењу делатни „изградитељ“, Цркве – што и јесте моја хришћанска дужност – али, у исто време, сам и њ ен „корисник“, јер ми се ту свеколико богатство Цркве, нуди и даје као Божански дар.
Литургијска веронаука састоји се у објашњавању тога како се у богослужењу све тиче и нас као Цркве Божије, чинећи нас живим Телом Христовим, али и мене као живога уда тога Тела. Суштинска улога литургијскога образовања јесте у томе да се покаже како кроз учествовање у Литургији, као у саборном и свечаном облику црквеног богослужења, постајемо сведоци Христови у нашем приватном и јавном животу, одговорни чланови Цркве, или укратко – хришћани у пуном значењу те речи . Разумевање богослужења нужно в оди ка прихватању хришћанских учења и у практиковање хришћанског живота.
Литургија Цркве у најширем смислу састоји се од молитава, певања, читања и обреда. Другим речима, она има свој поредак , структуру у којој су сви ти различити елементи повезани један с другим и само у тој вези откривају своје право значење. Свака се служба може упоредити са здањем чији је сваки поједини део функционалан . Да бисмо разумели посебну функцију појединог дела и његово значење (смисао), морамо најпре разумети целину . Врло често у нашем литургијском образовању наше литургијске службе нису објашњене, него само описане као след обредa или молитавa. Унутарња нужност која повезује све те елементе, чинећи од њих – поредак, управо службу, остаје неоткривен. Има људи који врло добро „познају“ црквене службе, тако да су у стању да њима „руководе“ или да их певају, али да ништа од њихова значења притом не схватају. Богослужбена светковина на тај начин постаје само једно слепо придржавање бесмислених правила, што сасвим одудара од објашњења богослужења које је дао сам Христос: клањање „у духу и истини“ (Јн. 4.24). Црквено богослужење изискује како духовни тако и интелектуални напор, да би се разумело. Проучавањем његових различитих елемената, општега његовог поретка и структуре, ми докучујемо његово значење: литургијска упутства, правила и прописе треба схватати као врата која воде у чудесну стварност новога живота у Христу.
Кад описујемо православне црквене службе, често употребљавамо изразе „свечано“, „предивно“… Но, увек бисмо морали да имамо на уму да ни лепота ни свечаност нису сврха саме себи. Јер, постоје и лажна лепота и лажна свечаност, а оне настају када лепота и свечаност постану саме себи сврха, када се „искључе“ из своје везе са смислом богослужења. Оно је по својој суштини духовно , па би то морало да буде и у пракси. Премноге наше цркве као да више одражавају људску гордост и самозадовољство него небеску лепоту Царства Божијега. Потребно је да поново откријемо истински дух богослужења који је – дух смирења, поклоничког поштовања, страха Божијег, свести о сопсвеној недостојности и, упркос свему, стајања у присуству Самога Бога. Управо то значе речи: „С вером, љубављу и страхом Божијим приступите…“
„Литургија“ Цркве може се проучавати по следећ е м реду:
1. Литургија Посвећења : свете Тајне Крштења и Миропомазања, којима се укључујемо у Цркву, постајемо њени чланови (удови).
2. Божанствена Литургија или Евхаристија , то средиште целокупног живота Цркве, света Тајна Христовога присуства међу нама и Његовог општења (Заједничарења) са нама. Ова света Тајна суштинска је света Тајна Цркве, јер ништа у Цркви не може да се постигне без општења (заједничарења) са Христом у светој Евхаристији.
3. Литургија Времена , тј. оне службе којима Црква освећује време у коме живимо и делујемо, преображавајући га у време нашега спасења.
4. Освећење живота , тј. свете Тајне и свештенодејства и молитве тзв. требе које се односе на најразличитије потребе и прилике нашега живота, помажући нам да га учинимо уистину хришћанским , везаним за Христа, пуним Духа Светога, оданим Христовом спасавајућем циљу. Ту спадају свете тајне исцељивања: Покајање, Јелеосвећење (освећење јелеја, тј. уља, за исце љ ење болних), света Тајна Брака, различити обреди молитвовања и благосиљања и, најзад, литургија тј. служба хришћанског погребења.
Црква нас учи да правимо разлику између светих Тајни и несветотајинских служби . Света Тајна (мистирион) јесте литургијска служба у којој Дух Свети савршава одређену промену или преображај , који се тиче читаве Цркве и као такав прихвата од читаве Цркве. Постоји седам светих Тајни и, премда ћемо се сваком од њих позабавити касније, овде се мора дати једно сажето одређење.
1) Света Тајна Евхаристије јесте „света Тајна над Тајнама“. У њој се „Црква“ (видљива заједница верних) преизмењује у Цркву, Тело Христово, нови Народ Божији, у Храм Духа Светога. То се постиже жртвеном и евхаристијском Вечером, установљеном од стране самога Христа, на којој читава Црква у Христово име приноси Богу жртву хвале која вазда обнавља спомен на Смрт и Васкрсење Господње. И, исповедајући преображење Хлеба и Вина, тих елемената наше жртве и „помена“ у Крв и Тело Христово, Црква учествује у њима у савршеном општењу (заједници) са Христом.
2) Света Тајна Крштења : литургијски чин трократног погружења у воду, којим се човек преизмењује у „нову твар“, добија на дар опроштај грехова и присаједињује се новоме животу у Христу.
3) Све т а Тајна Миропомазања, којом се човек „производи“ у хришћанина. Он прима дар Духа Светога, који га чини живим (удом) чланом Цркве која је „изабрани род, царско свештенство, свети народ“ (1. Петр. 2,9) . Тим даром човек се уводи у живот Духа Светога и производи у г рађанина Царства Божијега.
4) Света Тајна Свештенства , којом Дух Свети мења хришћанинову службу унутар Цркве, додељујући му дарове потребне за назидавање (изграђивање) Цркве кроз пастирско служење, светотајинску силу и способност проповедања речи Божије.
5) Света Тајна Брака , којом се два члана (уда) Цркве Христове претварају у једну плот , једно ново „јединство“ у Телу Христовоме коме је дата моћ обесмрћења живота и прерастања у савршено јединство љубави.
6) Света Тајна Покајања , којом се хришћанин, кога су греси удаљили од живота у Христу, – после покајања – измирује са Црквом и поново припушта пуном општењу и учествовању у њеном животу.
7) Света Тајна Јелеосвећења , којом се сила исцелења, духовног или телесног, излива на болесног члана Цркве.
У несветотајинском богослужењу морамо правити разлику између литургијских и нелитургијских служби. „Литургијским“ називамо оне које се савршавају у име читаве Цркве, чији је „субјекат“ Црква чак и онда када им присуствују само два или три човека и која отуда спадају у званичну обредност Цркве – вечерње, јутарње, празничне, заједничка молитва. Ове су службе „саборне“ и „опште“ по своме досегу и значењу, чак и када се баве појединцем (погребење, поновно присаједињење Православној Цркви, итд.). Што се пак тиче „нелитургијских“ служби, њихова је главна карактеристика да им је досег ограничен и да оне „не обухватају“ читаву Цркву (нпр. монашка служба).
Утврђени поредак изложен је у богослужбеним књигама Цркве. И, премда у литургијском предању Цркве нема све подједнак степен меродавности, појединци немају право да преиначују утврђени поредак или да уносе промене у прихваћене облике богослужења. Право је и дужност црквене јерархије да литургијски живот Цркве чува у чистоти од свега што га може помрачити или учинити непримереним његовој вечној функцији.
ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛУЖЕЊА
Литургијске службе, премда различите по својој посебној функцији и значењу, имају неке основне елементе који су им свима заједнички. Проучавању сваке службе или богослужбеног циклуса понаособ нужно би морало да претходи кратко проучавање тих општих литургијских облика.
Језик Литургије: језик Библије
Православна Црква употребљава многе језике у своме богослужењу. (Грчки, словенски, енглески, итд), па ипак, основни језик њен јесте литургијски језик . То је управо језик Светога Писма, језик Библије. Да бисмо Литургију разумели, није довољно да је само преведемо на неки од „разумљивих“ језика (на енглески у Америци нпр.). Човек мора да научи њене библијске одлике и садржај, тј. слике, поређења, референце, укратко читав један систем израза узетих посредно или непосредно из Библије. Библијски карактер хришћанске Литургије објашњава се, прво, чињеницом што су први хришћани, будући да су били Јевреји, природно употребљавали облике и изразе јеврејске обредности чији је непосредни продужетак – хришћанско богослужење. Друго, велики хришћански писци који су састављали литургијске химне и молитве били су дубоко укорењени у Библији, гледајући у њој извор свецелог хришћанског размишљања и учења. Они су, притом, природно, употребљавали је зи к на који су већ били навикнути. Тако је Библија прави кључ за разумевање Литургије, баш као што је и Литургија – живо објашњење Библије. Они заједно чине два суштинска темеља хришћанскога живота. Постоје три различита начина на која се библијски језик употребљава као литургијски језик Цркве тј. као израз њенога богослужења, молитве и богослужења:
1) Ту је, прво употреба самих библијских текстова , и који сачињавају важан део свих служби. Употребљавају се као чтенија (читања) (пророчанства, паримеји – читања из Ст. Завета, те читања из Јеванђеља и Посланица), као химне (песме из Ст. Завета, „Велича душа моја“, „Ниње отпушчајеши“… итд.), као псалмопевање . Псалтир је литургијска књига пар екселанс. Псалми узети како у целини тако и у стиховима односно групама стихова ( прокимена ), прожимају све службе и заиста су главни израз литургијске молитве. Оци и литургијски писци знали су Псалтир напамет и сматрали су га богонадахнутим изразом свеколиког богослужења.
2) Ту су, затим, библијске речи и изрази који се као такви употребљавају у Литургији, било у своме јеврејском облику, или преведени. Најважнији су:
Амин – „нека тако буде“. То је свечана потврда и израз прихватања (од стране Божијега народа) стварности, истине, снаге онога што је Бог учинио и што још увек чини. Свака молитва, сваки усклик и литургијски чин „запечаћује“ се тим Амин , које народ изговара. И заиста би се могло рећи да је хришћанин онај ко има право да каже Амин , тј. да прими и усвоји оно што му Бог дарује у Цркви.
Алилуја : – у слободноме преводу значи „Бог је овде, славите Га!“ – радосни усклик оних који виде и искуствено доживљавају присуство Божије; то је једна од кључних речи Литургије зато што открива саму суштину богослужења “ – да нас уведе у присуство Божије.
Благословено (је) … Основни библијски прописани израз богопоклоњења који се употребљава током целе Литургије као њ ен почетак и уводни део. Ми овим речима обзнањујемо да су Бог и победа Његове воље и промисла крајњи циљеви свих наших жеља, полазна тачка наше побожности.
У ову категорију спадају и литургијски изрази као што су „ Свјат, свјат, свјат … “, „Бог Господ и јависја нам …“, као и многи други који су у Ст. Завету били израз Израиљевог очекивања Спасења (односно Месије) а који нам данас откривају веру Цркве – да су у Христу све наде и сва пророчанства нашли своје испуњење.
3) Коначно, све химне и молитве које се певају и читају на Литургији пуне су слика, символа и израза узетих из Библије, који да би се могли разумети изискују одређено познавање Св. Писма. Када се Богородица Дјева пореди, на пример, са „купином која гори а не сагорева“, или са кадионицом, Храмом, (Нерукосеченом) гором итд., сва ова указивања изискују познавање не само чињеничких садржаја Светога Писма, него и његовог теолошког и символичкога значења. Речи или појмови као што су „светлост“, „тама“, „јутро“, „дан Господњи“, или, пак, символи воде, уља, вина итд – да би се могли потпуно разумети у својој литургијској употреби, морају да се посматрају кроз своја тачна значења у Библији.
Основни обичаји
Литургија представља свету радњу, тј. след чинова или обреда, а не само читања и молитава. Заједница се баш као и појединац, Богу моли и слави Га не само речима, но и одређеним телесним изображењима (представама) и покретима. Преклањање колена, (клечање), уздизање руку, приклањање главе, мали и велики поклони, целивање, итд., јесу религијски обичаји стари колико и само човечанство. Они су прихваћени и у хришћанском богослужењу зато што су непосредни и природни изрази различитих религиозних стања човекових. Поред њих, постоје неколико основних обичаја које сретамо у литургијским богослужењима.
1) Кађење – тј. паљење тамјана. Овај обичај, који је постојао још у Јерусалимскоме храму, најпре је био одбачен од стране хришћана због својих паганских конотација (хришћани су прогањани од стране римскога цара управо стога што нису хтели да приносе жртву паљеницу пред сликом цара, одричући тако његову божанственост), али га је касније Црква ипак прихватила. То је природан религијски символ: символ религијске преображавајуће силе (тамјан који постаје миомирис и богопоклоњења (кад који се уздиже к висини). У хришћанској вери кађење је прописано, било као чин припреме и освећивања (кађење олтара пре жртвоприношења) или као израз светога поштовања кађење икона или сабраних људи, које у свакоме човеку признаје икону Божију и узвишено призвање на светост).
2) Литије и уласци . Све литургијске службе су заправо саздане по обрасцу процесије тј. кретања напред, које открива динамичку природу хришћанске Литургије. Овај обредни чин символизује и пројав љ ује човеков двиг (кретање) ка Богу, и Божији двиг ка човеку, и кретање свеколике историје спасења ка своме коначноме савршетку (испуњењу) у Царству Божијем , нпр. у овој Литургији – улазак свештеника у Светињу, тј. олтар (двиг човека к Богу), приношење евхаристијских елемената (двиг жртвоприношења) и потом његов излазак са светим Путиром (Божји двиг ка човеку, долазак к нама), итд.
3) Светлост и тама . Поред своје улоге да светле пред иконама, свеће имају своју литургијску улогу као светлост. Свећа се даје новокрштеноме као и нововенчанима. Ови тако држе свеће у рукама у одређеним свечаним деловима службе, а сви сабрани људи држе свеће на опелу. Литургијска правила прописују да храм треба да буде осветљен у једним а замрачен у другим тренуцима. Све обредно пројављује темељно хришћанско противстављање светлости и таме, светости и грешности, радости и жалости, смрти и васкрсења. Светлост увек представља Христа („Ја сам светлост свету“) и Просветљење које нам је Он донео – познање истинитога Бога, могућност да досегнемо Бога и дар општења (заједничарења) са Њим.
4) Крсно знамење (знак крста). Једноставни чин стављања крсног знамења важан је обичај хришћанскога благосиљања, и представља изражавање вере Цркве у спаситељну силу Крста Христовога.
5) Стајање, седење, преклањање ко л ена, клечање, поклони . Читав човек, дакле и душа и тело, учествују у богослужењу зато што је Син Божији у Своме Оваплоћењу примио у Себе целог човека и зато што цели човек мора да буде искупљен за Бога и Његово Царство. Отуда различити положаји тела за богослужења имају литургијско значење, они су управо изрази богослужења . Стајање је основни литургијски положај („Станимо право…“) зато што смо били у Христу искупљени, враћени својој истинској људској величини, васкрснути из смрти греха и потчињености животињ с ком и грешном делу наше природе. Баш зато Црква и забрањује било који други положај (клечање, поклоне) у Свету недељу, (дан Господњи), када прослављамо Христово Васкрсење и сазиравамо славу новога стварања. Преклањање колена (клечање) и поклони , ( мали , сагиби главе до појаса, и велики , или земни поклони – сагиби главе и тела до земље) обичајни чинови покајања, резервисани су за покајничка раздобља литургијске године (Велики Пост) али су такође прописани и у одређеним приликама као обичајни чинови богопоклоњења (пред Крстом, олтаром, итд.) . Седење је ограничено на поучавајуће делове богослужења (читање пророчанстава, проповеди, итд.). Јеванђеље се, међутим, увек слуша стојећи.
Литургијске формуле
Постоје неколико основних литургијских формула са којима се срећемо у свим службама и које изражавају неке основне „стварности“ хришћанског богослужења. Најважније су:
1) Мир вам: И духу твоме. Овај кратки дијалог између свештенослужитеља и сабрања верника увек претходи главним чиновима сваке службе (читању Јеванђеља, Евхаристијскоме канону, Св. Причешћу…). Све што год примамо у Цркви омогућено је тим миром између Бога и човека, миром који је Христос установио и испунио. Преко Христа ми пребивамо у миру са Богом. Отуда ово обављивање и потврђивање мира чине битан саставни део хришћанске Литургије.
2) Главе приклонимо Господу : позив на покоравање Богу, на прихватање Бога као Господа и Господара.
3) Јектеније* и прозбе : Јектенија представља утврђени след прозби или позива на молитву, које ђакон (или свештеник) упућује сабрању верних. Она је један од главних облика литургијске молитве, заједнички практично свим богослужењима. У Православној Цркви постоје четири заједничка типа јектенија:
а) Велика јектенија , којом обично започиње литургијско богослужење; њене прозбе (њих 12) покривају све потребе Цркве, света, молеће заједнице и појединца, и отуда чине молитву Цркве. Велика Јектенија почиње речима: „У миру Господу се помолимо“.
б) Мала јектенија сажети је облик велике.
в) Сугуба* јектенија : на сваку прозбу верни народ одговара трипут: „Господе помилуј“. Она се тиче посебно актуалних потреба црквене заједнице.
г) Прозбена јектенија којој молимо Господа („у Господа просим“ одговара се „Подај Господи“) да нам испуни наше основне потребе. Овим општим типовима јектенија можемо додати и оне које се користе у посебним службама или одређеним тренуцима служби: јектенија за оглашене, јектенија приликом благосиљања воде, за заточене хришћане… Литургијско значење и значај јектенија у томе је што потврђују саборни карактер богослужења и дају јој ритам дијалога.
4) Премудрост : литургијски узвик који обично означава неки значајан тренутак службе и посебно претходи читању Св. Писма.
5) Пазимо : позив на појачану пажњу и усредсређивање пре читања Светога Писма.
Литургијски текстови
Поред текстова узетих непосредно из Библије (читања, псалми, песме, итд) у Литургији срећемо два основна типа текстова: молитве и химне. Литургијске молитве обично чита свештенослужитељ (епископ или свештеник, и оне представљају средишњи део или „врхунац“ сваке литургијске јединице. Ове молитве изражавају значење читаве службе (молитве на вечерњем или јутарњем) или, у случају светих Тајни, савршавају и испуњавају светототајински чин (велика Евхаристијска молитва свете божанствене Литургије, молитва отпуста у Св. Тајни Покајања, итд).
Химне сачињавају део Литургије који се поје. Црква сматра појање битним изразом богослужења („Славићу Господа док ме је год, певаћу хвалу Господу моме док ме има .“ ), и прописује разнолико мноштво химни практично за сваку службу. Следеће химне су главни химнолошки типови или облици:
1 ) Тропари : кратке химне које изражавају и славе главну тему светковине (празник, светац, итд). Примери: Васкршњи тропар „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи…“, тропар Крстовдана „Спаси Господе људе Твоје… сачувај Крстом Твојим житејство Своје“.
2) Кондак : химна исто као и претходна песма, разлика је углавном у историјском развоју. Кондак, који је некада био дугачка литургијска песма од 24 строфе, постепено је нестајао из литургичке употребе, остајући само у облику кратке химне. Пева се на јутрењу (после шесте песме канона), на божанственој Литургији и на часовима. Сваки празник има свој тропар и свој кондак .
3) Стихира : химна, која припада обично једном следу химни, прописаних за одређене тренутке службе нпр. стихира после псалма „Господи, возвах к Тебје“ на вечерњем, стихира на „Величит душа моја“ на јутарњем…
4) Канон : велики химнолошки састав састављен од девет песама, од којих свака укључује у себе одређени број тропара. Постоје канони , прописани за сваки дан годишњег круга, они се певају на Јутрењу нпр. Канон Пасхе: „Ово је дан Васкрсења…“, или Канон Божића: „Христос се роди, славимо Га…“
Постоји осам основних мелодија или гласова којим се певају литургијске химне тако да се свака химна пева одређеним гласом (нпр. молитва „Цару небесни“ припада шестом гласу, тропар Божића „Рождество Твоје Христе Боже наш“ – четвртом гласу, Пасхални канон – првом…). Ознака гласа увек стоји испред текста химне. Штавише, свака недеља има свој глас, тако да осам недеља сачињавају химнолошки круг (циклус) који почиње од Педесетнице.
СВЕТИ ХРАМ
Богослужебно место назива се црквом (наосом, храмом) . Ова двострука употреба речи „црква“ која значи и хришћанску Заједницу и здање где се поштује Бог, по себи указује на функцију и природу православнога храма: да буде место Литургије , место где заједница верних остварује себе као Цркву Божију, као духовни Храм. Православна архитектура стога има своје литургичко значење, символику која употпуњује символику саме Литургије. Ова архитектура је имала дуги историјски развитак и данас постоји у великој разноликости националних израза. Али његова заједничка и средишња идеја је та да је храм Божији „небо на земљи “ , место на коме кроз учествовање у Св. Литургији Цркве ми ул а зимо у општење (заједницу) са „ веком који долази “, са Царством Божијим.
Храм се обично дели на три дела:
Нартекс или предворје са, бар теоријски, судом за крштавање у средини. Света тајна Крштења отвара двери Цркве за новокрштенога, уводи га у пуноћу Цркве. Због тога се Крштење вршило у нартексу а онда су нови чланови Цркве увођени у свечаној процесији у храм.
Брод , средишњи део храма, место је на коме се окупља множина верних или сама Црква. Црква се окупља ту у јединство вере, наде и љубави да радосно слави свога Господа, да слуша Његово учење, да прима Његове дарове, да буде назиђивана (изграђивана), освећивана, и обнављана благодаћу Духа Светога. Иконе и фреске Светих на зидовима, свеће и остали свети украси имају само једно једино значење: јединство Цркве на земљи са небеском Црквом или још тачније њихову истоветност. Сабрани у храму, ми представљамо видиви део, видиви израз читаве Цркве којој је Глава Христос и чији су чланови Мајка Божија, Пророци, Апостоли, Мученици и Свети, баш као што смо то и ми. Ми се налазимо у њиховом друштву, ми са њима образујемо једно Тело, уздигнути у једну нову димензију, у димензију Цркве у слави, Тела Христовога. Ето због чега нас Црква позива да уђемо у храм „с вером, љубављу и страхом Божијим“; ето због чега древна Црква није дозвољавала никоме да похађа њене службе осим верних , тј. оних који су кроз веру и Крштење интегрисани у небеску реалност Цркве. (уп. у божанственој Литургији – отпуст оглашенима: „Сви оглашени изидите…“). Ући у Цркву, бити заједно сабран са Свет и ма највећи је могући дар и преимућство те је стога „брод“ тј. „наос “, дакве – Црква заиста место нашега примања у Царство Божиј е .
Светиња је олтарски простор . Олтар је мистичко средиште цркве. Он „представља“ (чини присутним, актуализује, открива нам – и због тога је значење литургијскога представљања реалистично): а) Престо Господњи , до кога нас је Христос узвисио Својим славним Вазнесењем, пред којим ми са Њим стојимо у вечноме Богопоклоњењу; б) Трпезу божанствене тајне Вечере, на коју нас Христос позива и на којој вечно раздељује храну бесмртности и вечнога живота; в) олтар Његове Жртве за нас, Његовог целосног приношења Себе на жртву Богу и нама.
Сва три дела храма су украшени иконама (и фрескама, тј. сликама Христа и Светих). Реч „украс“ није ипак најодговарајућа стога што су иконе (и фреске) много више од „украса“ или „уметности“. Оне имају своју свештену и литургијску функцију. Оне пројављују наше општење (заједницу), нашу реалну сједињеност са „небесима“ – духовну и прослављену димензију Цркве. Стога су иконе (и фреске) много више од (побожних) слика. У складу са учењем Православне Цркве, оне чине заиста присутним онога кога изображавају, оне су духовна реалност , а не просто символ. Иконографија је светотајинска уметност у којој видиво открива невидиво; ова уметност има своја правила или „канон“, посебни метод и технику сликања који су се изграђивали током многих столећа, ради предочавања преображене стварности . Данас постоји једно кретање, ка откривању стварнога значења икона, и такође ка разумевању истинске иконографске уметности. Али, много још остаје да се уради да би се из наших цркава одстраниле сладуњаве и сентименталне слике које немају никакве везе са православним схватањем иконе.
Православни храм самим својим обличјем, саставом и уређењем тако има своју „функцију“ у Литургији. „Вештаствени “ (материјални) храм мора да нам помогне да изградимо духовни храм – Цркву Божију. Као и све остало, он никада не може да постане сврха сам себи.
СВЕШТЕНИК И САБРАЊЕ ВЕРНИХ
У православноме науку о Цркви (као и у науку о богослужењу, које је свештена радња и израз бића Цркве Христове, свештенство и лаикат не могу се међусобно супротст а вљати нити, пак мешати једно с другим. Читава Црква је лаос , Народ Божији, и свако је у њој, првенствено лаик , тј. члан Тела, делатни учесник у животу целине. Али, и унутар лаоса Цркве постоји поредак богослужбених звања установљен од самога Бога ради сређења живота црквенога Тела, ради очувања његовога јединства, зарад његове верности своме божанскоме назначењу. Главно богослужбено звање јесте свештеничко, које продужава у Цркви св е шт е ничку службу Самога Христа у њена три вида: службу свештенослужитељску (Христос ј е Прво с вештеник Који је принео Себе на жртву Своме Оцу за спасење свију), вероучитељску (Христос је Учитељ Који нас учи заповести Новога Живота) и, на концу, пастирску (Христос је Добри Пастир Који зна Своје овце и сваку зове по имену). Јединствено свештенство Христово продужава се у Цркви кроз свештену јерархију која постоји и делује кроз три основне службе: епископску, свештеничку и ђаконску. Пуноћа свештенства припада епископу који је глава Цркве. Он дели своје свештеничке дужности са свештеницима које рукополаже да би му били помоћници у управљању Црквом као главе посебних сабрања верних или парохија. Епископу и свештеницима помажу ђакони који немају светотајинску власт (да врше свете Тајне) али чија је улога да одржавају живо јединство између јерархије и вернога народа.
Ово јерархијско устројство или поредак Цркве изражен је кроз њена богослужења у којима сваки члан узима учешће у складу са својим призвањем. Читава Црква служи Литургију, но у том заједничком делању сваки верник има своје нарочито ме с то. Еписко п (или с вештеник ) стој и испред народа и његов је задатак или служба да приноси Богу богослужење Цркве и да народу преноси благодат, учење и дарове Божије . Он на Литургији представља видиву икону Христа – Христа Који као Човек стоји пред Богом, сједињујући и оличавајући (представљајући) у Себи све нас и Који нам као Бог дарује Своје божанске дарове отпуштења грехова, благодати Духа Светога и храну бесмртности. Не може отуда бити Литургије, не може бити богослужења Цркве без свештеника, јер је управо његова дужност да „измењује“ или преображава земаљско и људско сабрање у Цркву Божију, продужавајући у њој посредничку службу Христову. И не може бити Литургије без лаоса, без народа, без сабрањ а вер н их, зато што свешт е ник принос и Богу, молитв е и прозбе у п раво ве рнога н арода и зато што ј е свешт е ник и примио б л агодат Христовога свештенства да би преображавао сабрање верних у Тело Христово.
Тако богослужећа Црква уистину оличава (представља, чини присутним, актуализује) васцелога Христа: Главу и Тело Христово, оно Божанско и оно Човечанско, Дар и његово Прихватање. Православна Црква, као што се и изриче у њеној Литургији, није ни клерикална (у смислу да је само клер, односно клир, активан елеменат, а да лаици остају пасивни), нити је егалитарна (што подразумева побрканост свештенства и лаиката у смислу да оба имају иста права). У учењу Православне Цркве хармонија свеколиких богослужбених звања – у њиховом јединству и њиховој посебности, у делатној сарадњи свију ћелија Цркве под вођством и благословом јерархије, у сарадњи која свој образац има у богослужењу – јесте оно што је суштински важно за духовно богатство Цркве, за њену „пуноћу у Христу“.
Овај поредак, тј. задатак свештеника у његовом односу према верноме народу Цркве изражен је кроз његову литургијску одежду . Када савршава средишњи богослужбени чин – Божанску Евхаристију, св е штен и к н а влачи:
1) стихар , белу хаљину која га чини представником свакога члана хришћанске заједнице зато што се на Крштењу сваки од њих облачи у белу хаљину новога створења и новога живота; сви који се „у Христа крстисте, у Христа се обукосте“.
2) епитрахиљ , трака која покрива његов врат и рамена и представља знак његове свештеничке и пастирске службе. Христос, Добри Пастир обукао се у људску природу, узео је на себе бригу за сваку овчицу понаособ, Сам је Себе жртвовао за грехе целога света.
3) епиманикија (наруквице) које су знак да његове руке више нису његове но – Христове. Свештеник благосиља а ми примамо благослов Христов, он приноси наш хлеб и вино а уствари је Христос Онај који (се) приноси, свештеник раздељује Дарове а Христос је Онај који нас храни Својим Телом и Својом Крвљу.
4) појас , као знак послушности, готовости, повиновања Христу. Притом није свештеник изабрао Христа, но је Христос, изабрао њега и поверио му Своју сопствену службу. Свештеник нема неку своју личну моћ нити своју власт – о н д е луј е у им е Христово.
5) фелон, или огртач уствари је хаљина која покрива целога човека као бујица благодати, радост и мир и лепота новога козмоса, Царства, које нам је Христос даровао и у које нас је обнажене, у нашим гресима и немоћима, оденуо.
Овим основним одеждама епископ додаје још и омофор – широку траку која је симбол његове врховне моћи у Цркви. Што се тиче ђакона, одежда му се састоји од стихара, наруквица и орара (уске траке) коју подиже увис као позив читавоме народу да „стоји право “, славећи Бога на висинама.
БОЖ А НСТВЕНА ЛИТУРГИЈА
Свети Оци су одредили Божанствену Евхаристију као „Свету Тајну над Тајнама“ а такође и као „Тајну Цркве“. Она је заиста само срце целокупнога живота Цркве, средство и израз њенога јединства са Христом, њене природе као Тела Христовога. Божанствену Литургију установио је Сам Христос на Тајној Вечери са Својим Ученицима говорећи: „Чините ово у мој спомен“. Евхаристија представља тако сећање на Христа. Али, појмити неисцрпну дубину и значење тога „сећања“ ми можемо само проучавањем различитих делова евхаристијскога чина.
Православна Црква има два (облика) поретка Евхаристије: Божанствену Литургију Св. Јована Хризостома и Божанствену Литургију св. Василија Великог. Ова друга се врши само десет пута у години: уочи празника Рождества и Богојављења, у недеље Великога Поста, на Велики Четвртак и Велику Суботу и 1. јануара на Св. Василија. У прошлости је, ипак, постојало више поредака евхаристијске службе (св. Јакова Јерусалимског, св. Марка Александријског итд.) Сви су они у основи имали исти „облик“ који се пореклом везује за апостолску заједницу и саму Тајну Вечеру. Разлике су углавном биле ограничене на стил молитава. Божанствена Литургија се састоји из три главна дела: проскомидије, литургије оглашених (катихумена ) – и литургије верних.
Проскомидија
Чин Проскомидиј е Пр е длож е ња или п ретходног При н ошења (проскоми з о – при н осити) хлеба и ви н а у своме садашњем виду н иј е у склопу свете Литургиј е , пошто се врши пр е службе и пошто га врше само клирици. У древној Цркви пак проскомидија се вршила управо пре великога входа , (уласка) што је и данас сачувано у архијерејској Литургији (литургија коју служи епископ). Проскомидија се састоји од симболичкога распоређивања евхаристијскога хлеба на дискосу, ливења вина у свети Путир и помињања свих чинова Светих заједно са на земљи живећим и престављеним члановима Цркве. Сврха Проскомидије јесте да покаже како је цела Црква представљена на дискосу са Христом, Јагњетом Божијим у средишту.
Литургија оглашених (катихумена)
Божанствена Литургија уствари почиње првим делом који се назива литургијом оглашених зато што су у прошлости, они који су се припремали за Крштење били обавезни да јој присуствују. Она би још могла да се назива и литургијом Јеванђеља или литургијом Речи , зато што се она углавном састоји у читању Светога Писма (апостолских Посланица и Јеванђеља) и њиховога тумачења и проповеди . Према црквеним Оцима причешћивање (заједничарење са) Речју Божјом претходи причешћивању (заједничарењу са) Телом и Крвљу Христовом , а оба ова причешћивања јесу два начина нашег удеоничарења у Христу.
Рани хришћани су се обично односили према том првом делу св. Евхаристије као према синаксису или сабрању . Врло је важно схватити да такав „сабор“, то са би рање многих који постају једно тело, представља уствари прави почетак или чак сам услов Литургије, заједничког сједињујућег богослужења Цркве. Реч Црква уствари и зн ачи – с купш тин а , са б рање (еклисиа) и Православна Црква ј е увек наглашавал а и чувала у својим канонима и богослужбе ни м пра в илима (у п утствима) тај – „сабирајући“ и „сједињујући“ карактер Литургије као свештене радње читавога Тела, која подразумева, присуство и делатно учешће свију његових чланова (удова). Такозване „приватне“ Литургије су сасвим стране духу Православља , з бог тога што ј е Литургија увек литургија (заједничко дело), сједињујући заједничко богослужење Цркве. Оне су уведене у литургијску праксу под западним и унијатским утицајима и немају оправдање у нашем предању. Када канони забрањују да један свештеник служи више од једне Литургије на једном истом олтару, они истичу управо ту функцију Евхаристије као Свете Тајне јединства, истински израз и назидање Цркве. „Као што је једно тело и има многе удове, тако и свеколики удови тела, мада јесу многи, чине једно тело, тако је и са Христом “ (I Кор. 12,12). Заједнички долазак хришћана у цркву јесте први и главни литургијски чин, почетак кретања које нас може одвести до Часне Трпезе, у Светињу Светих. Сабрани заједно, ми бивамо много више од обичне скупине слабих и грешних хришћана јер прво „чудо“ Литургије јесте чињеница што се т ој групи даје власт да бива Црк в ом, да у пуноћи представља Цркву на овом месту и у овом времену, да пројављује њен стварни живот као живот Христов.
Благословено Царство
Када се Црква нађе сабрана, свештенослужитељ отвара службу свечаним благосиљањем Царства Оца и Сина и Светога Духа. Царство Божије је стварна „тема“ Евхаристије, зато што се управо стварност Царства пројављује и саопштава (даје у део) нама у евхаристијској светковини. Благосиљање показује или објављује правац, пут, крајњи циљ кретања које сада почиње, циљ мистичке поворке (литије, процесије) која је управо кренула на своје путовање. Ми смо ту в е ћ напустили земљу и све њене бриге, и пењемо се горе, (по)следујући Христу на Његовом вечном преласку из овога света ка Оцу. Верни одговарају са амин , показујући тако своје прихватање тога циља, своје учествовање у томе кретању.
Велика јектенија
Следи велика јектенија , која како смо већ горе рекли, чини почетак заједничке молитве Цркве . У њеним прозбама ми уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију (ступњевитост) вредности. „У миру Господу се помолимо…“ Молитва Цркве је нова молитва, коју омогућава мир који је Хрис тос задобио Својим молитвеним удубљивањем. Христос је наш мир (Еф. 2,14) и зато се ми молимо у Њему , у чудесној сигурности да ће нашу молитву Њега ради, Бог прихватити.
„За вишњи мир и спасење душа наших…“ – Свет не може дати тај мир. Он је дар одозго. Наш први и најважнији циљ заједно са спасењем наших душа јесте да тај мир примимо . Пре но што се замолимо за било шта друго, ми се морамо молити за првенствени циљ свакога Хришћанина: вечно спасење.
„За мир целога света, за непоколебивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих…“ Молимо се за то да мир Христов буде подарен свугде, да Цркве буду верне својој мисији проповедања Христа и његовог оприсутњавања у свету, и да та њихова мисија донесе као своје плодове јединство свих људи у Истини и Љубави.
„За овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега…“ Ми се молимо за ову заједницу, која овде, на овом месту треба да пројави Христа и Његову благодат, да буде сведок Његовога Царства, као и за то да њеним члановима буде дарован истински богослужењски дух побожности.
За преосвећеног епископа нашег, за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ… Молимо се за оне које је Господ изабрао да воде и изграђују Цркву, као и за хармонију читавога Тела.
„За ову земљу и власт њену…“ Хришћани су истовремено и грађани Неба али и одговорни чланови људског друштва. Они су лојални држави и установљеним властима, али само у мери у којој се та лојалност може помирити са њиховом крајњом оданошћу Христу. Они треба да сведоче унутар свакога друштва и да се моле да то друштво прими своје вођство од Христа, од јединога Господа Не б а и земље .
„За овај град“ „Ви сте со земљи“, рекао је Христос Својим ученицима. Би в ати хр ишћан ин значи за човека – п римат и одговорност. Живећи у своме граду, ми смо духовно одговорни за њега.
„За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна…“ Молитва Цркве обухвата цели све т као и све његове природне елементе. Јер „земља је Господња и све што је на њој“ (Пс. 24,1).
„За путнике, морепловце, болеснике, за паћенике, сужње, изгнанике и за њихово спасење“. Црква се сећа свих оних који су у невољама, који су болесни, и засужњени. Она мора да пројави и испуни Христову љубав и Његову заповест: „Бејах гладан и ви ме нахранисте, болестан бејах и ви ме посетисте, заточен бејах и ви ми дођосте…“ (Мат, 25:35-36). Христос Себе поистовећује са сваким ко страда и „проверава“ сваку хришћанску заједницу да ли ставља милосрђе у средиште свога живота.
„Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде…“ Молимо се за свој миран живот у свету и за Божанску помоћ у свим нашим делањима.
„Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже благодаћу Својом.“ – Последња молба Богу признаје да „без Њега ми не можемо чинити ништа “. Вера нам открива да потпуно зависимо од Б ожије благодати, од Његове помоћи и милости.
„Помињући пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Свагдадјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ – Предивни завршетак наше молитве јесте потврда нашег јединства у Цркви са Црквом на небесима, предивна могућност предавања „себе, један другог и целог свога живота“ Њ ему…
Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. То је од суштинске важности за свакога хришћанина – да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, но да уистину буде интегрисан у молитву Самога Христа.
Антифони и Мали вход
Великој јектенији следе три антифона и три молитве . Антифон је псалам или песма коју певају наизменично две певнице, или две стране сабрања верних. За одређене дане, периоде и празник е одређени су посебни антифони. Они уопште значе радосно величање (хвалу). Прва реакција Цркве, сабране да би срела Господа, јесте реакција радости и та радост се исказује кроз величање. После сваког антифона свештенослужитељ произноси молитву. У првој молитви, он исповеда непојмиву славу и силу Божју; у другој – потврђује да је то сабрање Божији народ, и Његово наслеђе ; у трећој – иште од Бога да нам подари у овом веку (тј. животу) познање Истине, као и у свету (веку) који долази, у вечном животу.
После молитава и величања долази Мали вход (улазак) . У општем кретању службе Божије, ми сада чинимо одлучујући корак напред: сабрани на земљи као људска заједница, ми се сада приближавамо Божијем Престолу, бивамо увођени у неизрециво Божије присуство. У нашем данашњем обреду, ово мистичко значење входа унеколико је закривено – зато што свештеник већ стоји испред олтара. Вход је само кружни ход из Олтара натраг у Олтар. Мали вход је , ипак сачувао свој чисти облик у архијерејској Л итургији, где епископ, који је све до тог тренутка стојао у средишту сабрања, први пут приступа Олтару. То је изворни обред, стога што је његово значење управо кретање унапред и нагоре . Цела Литургија је литија Цркве која следи Вазнесење Христово ( ј е р, Христос нас води са Собом у Своме свеславном Вазнесењу к Своме Оцу, Он улази у небеску Светињу а и ми улазимо са Њим и стајемо пред славу Престола Госпо дњег ). Свештеници, истина, сами улазе али то је само због тога што је свештенослужитељ гл ава сабра но г Т ела, уствари и читаво сабра ње в ерних духо вн о ула зи са њ им, и у њему сада стоји пред Олтаром.
Ушли смо, дакле кроз царске двери , стојимо пред Богом, припремамо се да чујемо Његову Реч (ношење Јеванђеља у опходу), да принесемо на жртву свој живот и примимо храну новога Бивствовања (Живота). Обележавајући ово вазнесење Цркве у Присуство Божије, хор пева Трисвету песму ( Свети Боже Свети Крепки Свети Бесмртни, помилуј нас ), коју Ангели вечно певају пред небеским Престолом. Свештенослужитељ, прочитавши молитву Трисвете песме, одлази до Горњег места (место с друг е стра не Часн е Трп е зе), тамо се окреће лицем к народу, откривајући тиме да Господ сада гледа у нас, да је присутан ту за нас и да смо ми на Његовом „горњем и светом мес�